95
eto.
gotovo je.
11 godina, šta smo sve zajedno prošli..
bilo je svega. radosti ljubavi i strasti, bilo je svađa, nerazumevanja, suza...
bilo je nežnosti, topline i bliskosti, bilo je teskobe, tuge, i razdvojenosti....
čemu?????.
čemu sve to sad...
ostala je samo zaboravljena gitara, dve šolje što sam mu poklonila nekad davno za rođendan, ona za najboljeg muža na svetu....
i jedna slika, koju je on naslikao i koja je dugo visila na zidu našeg malog stana u beogradu, a ja je donela ovde jer mi se sviđala puno.. neka ti ostane, rekao je.. neka mi ostane.. zajedno sa smrvljenim srcem u šaci, zaleđenim, da ne iskrvari do smrti..
sad mi je jasno, .. zašto nas dvoje nismo imali šanse..
ti, kao dete razvedenih roditelja, odrastao bez majke, a gotovo i bez oca, želeo si samo jednu ženu za sebe, jednu ženu da bude samo tvoja, samo tebi posvećena, ničemu drugom osim tebi i vašem detetu, želeo si porodicu kojoj bi od sebe dao sve ono, što nisi imao sam, onda kada ti je najviše trebalo...
ja, sa porodicom kakva je bila moja, bežala sam od toga kao đavo od krsta, trebalo mi je nešto bolje, nešto drugačije, zasnovano na ličnoj slobodi, na nekim drugačijim osnovama..
moguće, da nas je moj podsvesni strah dokusurio, moguće da nas je tvoja sada razumljiva nemogućnost da preskočiš svoju potrebu dovela do ivice ponora, bio je dovoljan jedan mali dodir lahora da nas na kraju ubije..
znala sam to? moguće da jesam.. moguće da sam namerno uradila neke stvari da bi nam bilo lakše da se rastanemo.. da bi otišao od mene, da bi bio srećan sa nekom drugom ženom koja će te voleti i razumeti više od mene.. moguće da to i neće biti mnogo teško, želim ti da budeš srećan onako kako samnom nikad nisi bio..
znam da si poslednjih godina zaboravio na naša neslaganja, na situacije u kojima je među nama carovala samo tišina, dok ne bi prošlo.. na to kako su na samom početku takve situacije bile retke, da bi bile sve češće, i periodi potrebni za oporavak sve duži... nakon četiri, pet godina braka, nešto je u meni počelo da se menja, mislila sam da sam otkrila način na koji ću nas spasiti.. jer, pukli bi iovako, ionako izgleda...
ne znam da li želim da se sećam.. gledala sam juče nakon tvog odlaska album sa slikama, iz perioda 99e, 2000e, da mi je neko rekao tada ...
voleću te uvek, možda ćeš jednom shvatiti da sam te i volela uvek, možda ćeš moći da mi oprostiš što sam želela da te promenim da bi odgovarao meni.. nada je mnogo čudna biljka.. voleću te, da.. ne može to da mi zabrani niko, i onda kad budeš hiljadama kilometara daleko, i ja ovde bila potpuno sama, bez igde ikoga.. samo bog će znati koliko mi je žao što nismo dobili decu onda kada je trebalo, što nisam mogla da budem žena kakvu si želeo, u svakom smislu.. izgledalo je da jesam, da sam postala ono što si želeo od mene, ili bar govorio da želiš, ali sada, sada ti želiš nešto drugo, kažeš da je ranije bilo bolje, a nazad nema..
ne verujem, da će iko moći da zameni tvoje mesto u mom životu..
kažeš, osećaš da je greh ovo što činiš, ali nemaš izbora, ne možeš drugačije.. razumem te, nemoj se mučiti više, samo zatvori vrata.. kažeš, bićeš tu ako mi nešto bude trebalo, možemo se i čuti za bilo šta.. ići ćemo u aprilu u beograd, srešćemo se na aerodromu, doći ću u naš - tvoj stan da pokupim svoje stvari i, to će biti to. ne želiš još da se razvodimo, kao ni ja, ali to će nam, pre ili kasnije doći.. to je iduća stanica na ovom koloseku, druge nema...
ostaj mi zbogom.. suze ne znače ništa, iako kaplju.. grlim te, ovako na daljinu, poslednji put... .....
edit >> 7/4/09: